Sava_LjeviskaСвети Сава (по рођењу Растко Немањић, (1174. – 1236.) је био рашки племић из владарске обитељи Немањића, утицајни дипломата и први српски архиепископ. Српска православна црква га слави као свог оснивача.

Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и брат краљева Вукана и Стефана. Уз подршку васељенског патријарха је прогласио самосталност рашке цркве од Охридске архиепископије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве. Од римског Папе је испословао краљевску круну и суверенитет за тадашњу Србију. Након крунисања брата Стефана 1221. године, радио је на јачању црквене организације, покрштавању „незнабожаца“ и „јеретика“ и искорењивању рашких богумила.

Написао је или приредио неколико дела поглавито намењених организацији цркве. Најзначајнија су: Законоправило, Хиландарски типик, Студенички типик и Житије светог Симеона. На Светој Гори је, заједно са оцем Немањом, обновио манастир Хиландар, а уз његово име помиње се и оснивање манастира Жича у Србији.

Дан светог Саве, Савиндан, обележава се 27. јануара по грегоријанском, односно 14. јануара по јулијанском календару, као црквени празник, и као „школска слава“ у Србији и Републици Српској.

Због јаког Савиног култа, српско православље се некад назива и светосавље.

Младост и монаштво

Растко Немањић се родио 1174. у мјесту Рас, у близини данашњег Новог Пазара. Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. Припада утицајној владарској лози Немањићи, поријеклом из данашње Херцеговине. Владали су дуги низ година мањим простором Балкана између Јадранског мора и Босне на западу, данашњеАлбаније на југу. Окосница тадашње Србије је данашњи Санџак (Рашка).

1190. године, Саву је са петнаестак година отац поставио за хумског жупана, но ту остаје мање од годину дана. Хум је био одузет Немањином брату Мирославу.

Године 1191, кад је имао око седамнаест година (или око 22), Растко је отишао на Свету Гору (у данашњој Грчкој), један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва, где постаје монах. Хагиографски писци наводе да се најмлађи Немањин син Растко толико заљубио у православну веру да је напустио положај принца, побегао на Свету Гору и замонашио се. Но, критичка историја сматра да је Немањина одлука да најмлађега сина пошаље на Атос првенствено политички потез, јер је Рашки жупан знао да му држава не може напредовати од жупаније до краљевства ако не постигне аутокефалност Цркве.[5] На Атосу, Сава остаје наредних неколико година.

Сави ће се придружити и његов отац Стефан Немања, који је у 1196. године абдицирао у корист средњег сина Стефана. Иако је по тадашњим опће прихваћеним европским правилима насљедник владар био најстарији син Стефан Немања је дао Вукану на управљање Дукљу, док је изабрао другорођеног сина Стефана Првовенчаног за насљедника српске круне. Немања и Сава су потом оживели запустели манастир Хиландар 1198. године:

„…који ће служити за примање људи од српскога народа…“
(Оснивачка хрисовуља манастира Хиландар)
Цар је одредио је да манастир ужива потпуну слободу. Обнова Хиландара је брзо напредовала и већ средином године у њему је отпочео монашки живот. Стефан Немања, у монаштву Симеон умире 1199. године. Сава је на Атосу радио на учвршћењу Немањиног култа, који је канонизиран за свеца већ 1200. године.

Борба Стефана и Вукана за престо

Након смрти Стефана Немање, долази до борбе за власт између Стефана и Вукана.
Након смрти великог жупана Немање, убрзо долази до борбе за власт између његових синова, Савине браће. Најстарији син Вукан је уз подршку Угарске у пролеће 1202. године преузето власт у Рашкој. Емерик дозволи Вукану да узме назив великог жупана Рашке, али угарски краљ узе назив краља Србије. Овај сукоб браће око престола нанео је огромне штете Рашкој и изазвао велику саблазан. Бугарски царКалојан, користећи Емерикову одсутност, заузе источне српске области 1203. године. Са њим се изгледа удружио Стефан у борби за рашки престо против старијег брата Вукана. Разарања у грађанском рату су била страшна.Крсташи 1204. године заузимају Цариград, а Бугари заузимају скоро цео византијски запад, између осталих и градове Призрен, Скопље, Охрид иБер. Из тог доба датира Калојанов упад у Рашку и стварање услова за повратак Стефанов на жупански престо. До 1205. године, млађи брат, Стефан, је повратио власт над Рашком. Он шаље Сави писмо, написано са много журбе, да се врати у Рашку и донесе Немањине мошти. Писмо је пуно подсећања на Немањину жељу да Стефан влада, али да се то због Вуканове непослушности није могло спровести и да је то разлог грађанскога рата. Стефан говори да је рат углавном добио, али да Вукан још увек није савладан те да његова власт никако није сигурна.Викицитати „“Зато те непрестано молим, о пречасни оче наш Саво, послушај глас који ти шаљем из дубине срца, и не презри мољења мојега, и, скупивши мошти Светога и Пречаснога, учини нам милост, потруди се и сам донеси пријатна мириса мошти Светога, да се просвети отачаство његово доносом моштију његових и доласком твојих…
(Стефан Првовенчани)
Истовремено, Латини су заузели Свету Гору. Сава се веома брзо одлучио да послуша Стефана и са групом ученика дође у Србију.Wикицитати „И не презре мољења његова, и пожуривши се свељубазно, и скупивши мошти светога, и узевши собом Христољубиве мужеве и преподобне, изванредне свете чрнце Свете Горе, на похвалу и на благодарење светога, и пошавши на пут, почеше путовати са светим у своје отачаство“.
(Доментијан)
Савин је став веома јасан, он Стефана назива „богом изабраног“ док Вукана зове „великим кнезом“. Сава око 1206. или 1207. године стиже у Рашку. По неким изворима, уХвосну је био свечани дочек Савин и светих моштију Немањиних, а на дочеку су према Сави били и Стефан и Вукан. По другим биографима (Доментијан и Теодосије) овоме дочеку је био присутан само Стефан, а Вукан није.[6] Сматра се да Сава противио утицају који на Вукана има Рим. Сава је сахранио Немањине мошти у Студеници, и популарна верзија гласи да су се Стефан и Вукан, баш ту над моштима мртвога оца, коначно измирили. Вукан Немањић је остао да влада у Зети, а изгледа даа је убрзо након тога умро, мада није немогуће да је на неки начин и уклоњен.Његово последње спомињање билоо је 12. априла 1207. године.По повратку у Србију, Сава постаје игуман манастира Студеница, у којем је положено Немањино тело.

Извор текста: Сајт Википедија

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *